Nioba šeta kroz beskonačnu ulicu Istiklal u Istanbulu.

Niobe šeta kroz Istiklal: Kada Istanbul odluči da vam treba još koraka

Nakon posete Galata kuli, donela sam odluku koja se činila sasvim razumnom.

„Samo ću nastaviti da hodam."

Evo kako vas Istanbul uhvati.

Mislite da ćete samo malo prošetati, a odjednom ste postali deo ljudske reke koja teče ka Istiklalu.

Bilo je to moje prvo iskustvo sa ovakvom gužvom u ovom delu Istanbula.

Pre toga sam doživljavala gužve ispred fudbalskih stadiona. Te gužve imaju posebnu energiju — ljudi viču, smeju se, raspravljaju o fudbalu i izgledaju kao da su spremni sami da promene ishod utakmice.

Ali Istiklal je bio drugačiji.

Bilo je mladih parova koji su šetali držeći se za ruke, roditelja koji su pokušavali da prate svoju decu, grupa prijatelja, radoznalih turista i uličnih muzičara koji su dodavali svoj zvuk popodnevu.

Sve je delovalo svečano.

I nije bilo nikakvog razloga za to.

Onda sam se setila:

Bio je vikend.

Naizgled, to je dovoljan razlog u Istanbulu.

Porodice su bile napolju, posebno one sa malom decom, i svima se činilo da je šetnja duž Istiklala savršen način da provede dan.

Dakle, pridružila sam im se.

Pa… saspolagano sam im se pridružila.

Otkrila sam da Niobe ne hoda kroz Istiklal.

Niobe napravi male, oprezne korake kroz Istiklal.

Jednostavno je bilo previše toga za gledanje.

Pekari kestena peku svoje kestene, prodavci pufnica pripremaju kese, a vatan šećer pojavljuje se u ogromnim oblacima slatkoće.

Ulični muzičari sviraju dok ih istorijske zgrade čuvaju iznad cele scene.

A onda su tu same zgrade.

Kroz put, veličanstvene fasade, stare stanove, crkve, prolaze, radnje i istorijske konzulate podsetile su me da Istiklal nije samo ulica za kupovinu.

To je živi deo Istanbula.

Svakih nekoliko koraka činilo se da govori:

„Pogledaj me. Ovde sam mnogo pre tebe."

I, naravno, pogledala sam.

Hodala sam.

Pogledala sam ponovo.

Hodala sam još malo.

Dok odjednom…

Raskrsnica.

Zaustavila sam se.

Sada šta?

Da li da nastavim pravo?

Da li je Trg Taksim još daleko?

Postoji li put nazad kući odatle?

Ili sam se upravo sama odvela u situaciju gde je jedino rešenje da se okrenem i vratim se celim putem do Galate?

Pogledala sam oko sebe.

Većina ljudi je nastavila pravo.

Ovo se činilo kao odlična naučna metoda.

Prati masu.

Dakle, nastavila sam.

Korak po korak, kroz živahne ulice Istiklala, dok konačno nisam stigla na Trg Taksim.

I tamo sam stala.

Na trenutak sam jednostavno stala i gledala spomenik.

Nakon svih tih malih koraka, konačno sam stigla.

I shvatila sam nešto.

Govorí se da biste zaista morali da poznate jedno mesto, morate ga prošetati.

Sada to razumem.

Ne možete potpuno doživeti Istanbul iza prozora taksi vozila.

Morate hodati njegovim ulicama.

Morate se blago izgubiti.

Morate se pitati da li idete u pravom smeru.

Morate pratiti strance jer očigledno svi drugi znaju kuda idu.

I, najvažnije…

Trebaju vam udobne cipele.

Vrlo udobne cipele.

Jer će vam Istanbul pokazati put.

Samo bi mogao da vas natera da pređete nekoliko kilometara pre nego što to učini.

I ako želite da istražujete Istanbul korak po korak, Travel Inn Turkey ima mnogo pešačkih ruta spremnih za vas.

Samo ponesite svoje udobne cipele.

Istanbul će pobrinuti za ostalo.

— Niobe