Osmanski nadgrobni spomenici u Istanbulu

Šta im turbani mogu reći

Još jedna priča o Niobi — Otkrivanje osmanske istorije skrivene u ulicama Istanbula

Postoje trenuci u Istanbulu kada mislite da jednostavno idete s jednog mesta na drugo.

A onda vas Istanbul zaustavi.

Možda je to džamija.

Fontana.

Kapija.

Ili ponekad nešto mnogo tiše — osmanski grob koji stoji pored prometne ulice.

To mi se ponovo dogodilo.

Šetala sam blizu Eminonua, okružena zvucima savremenog Istanbula: ljudi koji žure negde, trajekti koji dolaze i odlaze, trgovci koji dozivaju kupce i posetioci koji traže sledeću fotografiju.

A onda sam primetila grob.

Ne samo sam grob.

Kamen.

Imena.

Datume.

I pre svega, čudnu kamenu kapu isklesanu na vrhu nadgrobnih spomenika.

Video sam osmanske nadgrobne kamene mnogo puta ranije, ali odjednom sam ih počela drugačije posmatrati.

Da li zaista možete nešto saznati o osobi ispod kamena samo gledajući nadgrobni spomenik?

Odgovor je fascinantan.

Osmanski nadgrobni kamen bio je gotovo kao lična karta

Osmanska groblja nisu bila samo mesta na kojima su pokojnici sahranjivani.

Mogla su živima pokazati i ko leži ispod mramora.

Oblik nadgrobnog kamena, natpis, ukrasi i naročito kapa isklesana na vrhu mogli su pružiti tragove o preminulom.

Muški kamen mogao je biti ovenčan prikazom turbana, kavuka ili, u kasnijim periodima, fesa.

To nisu bili slučajni ukrasi.

Osmanska pokrivala za glavu bila su usko povezana sa društvenim identitetom, zanimanjem i položajem. Istraživači osmanskih groblja identifikovali su brojne različite oblike kavuka, sarika, turbana i drugih pokrivala za glavu.

Zato sam ponovo pogledala.

Kamen odjednom više nije bio samo kamen.

Nešto mi je govorio.

Možete li po turbanu znati koliko je neko bio star?

Tu sam morala biti oprezna.

Na prvi pogled, sklono je pomisliti da veliki ili mali turban isklesan iznad groba govori o godinama osobe.

Ali to uglavnom nije tačno.

Isklesano pokrivalo za glavu pre svega govori o statusu, zanimanju, položaju ili identitetu, a ne o starosti osobe.

Natpis je mnogo važniji za otkrivanje ko je osoba bila i koliko je živela.

A ponekad sam fizički oblik groba pruža još jedan trag.

Primetno manji nadgrobni spomenik može ukazivati na dete.

Tako osmansko groblje postaje neka vrsta vizuelnog jezika.

Ne morate nužno pročitati svaku reč na osmanskom turskom da biste počeli da ga razumete.

Možete gledati.

Možete posmatrati.

A zatim možete istraživati.

Kao što jedna studija osmanskih nadgrobnih kamena objašnjava, pokrivalo za glavu prikazano na muškim nadgrobnim spomenicima moglo je odgovarati pokrivalu koje je pokojnik nosio za života, odražavajući njegov društveni položaj.

A onda sam počela da gledam imena

Ono što me je najviše fasciniralo bile su godine.

Neki od ljudi čija se sećanja čuvaju u ovim grobnicama živeli su dug život.

Drugi nisu.

Osmanska dinastija iznedrila je 36 sultana, ali nisu svi dočekali duboku starost.

Nekoliko njih umrlo je iznenađujuće mlado.

Osman II, zapamćen kao Genç Osman — Mladi Osman — umro je 1622. godine u svojoj otprilike 18. godini.

Murat IV umro je 1640. u 27. godini.

Ahmed I, mladi sultan koji je naručio veličanstvenu Sultan Ahmedovu džamiju, umro je sa samo 27 godina.

A Mustafa IV umro je u 28. godini.

Četiri osmanska sultana su, dakle, umrla pre nego što su napunila trideset godina.

Odjednom su mi mramorne grobnice Istanbula izgledale sasvim drugačije.

Iza veličanstvenih titula — sultan, padišah, han — postojali su i ljudski životi.

Deca Abdulhamida I, uključujući Hadice sultaniju u devet meseci, Ayše sultaniju u 45 dana, šehzade Ahmeda u dve godine, šehzade Mehmeda u oko četiri i po godine i šehzade Sulejmana u sedam godina.

Životi koji su se završili pre nego što su zaista počeli.

Grobnica kod Eminonua

U okolini Eminonua ovo postaje naročito upadljivo.

Iza Yeni Camija, Nove džamije, nalazi se grobnica Turhan sultanije, jedan od važnih osmanskih dinastičkih mauzoleja tog kraja.

To nije samo pojedinačan grob.

U osmanskim carskim grobnicama i oko njih možete naići na sećanje na čitavu dinastiju.

Grobnice čuvaju imena sultana, princeva i članova carske porodice, pretvarajući mali ugao savremenog grada u mesto na kojem su generacije osmanske istorije fizički prisutne.

A to je nešto što volim kod Istanbula.

Istorija nije uvek iza muzejskog stakla.

Ponekad je pored trotoara.

Ponekad iza džamije.

Ponekad skrivena iza prodavnice.

A ponekad prođete pored nje, a da ni ne shvatite šta ste upravo videli.

Umirući u Istanbulu nekada su bili deo svakodnevnog života

Možda me je ovo najviše iznenadilo.

Osmanska groblja bila su mnogo više integrisana u grad nego što su mnoga savremena groblja danas.

Ljudi su nailazili na grobove dok su prolazili kroz kvartove, dvorišta džamija i javne prostore.

Smrt nije nužno bila sakrivena na periferiji grada.

Bila je deo svakodnevnog života.

Savremeni Istanbul izrastao je oko mnogih od tih starih mesta sahrane, tako da danas posetilac može naći osmansko groblje okruženo prodavnicama, restoranima, saobraćajem i hiljadama ljudi koji obavljaju svoje svakodnevne poslove.

Možda zato ta mesta deluju tako drugačije.

Stojite između dva sveta.

Istanbul današnjice kreće se oko vas.

Istanbul od pre nekoliko vekova tiho leži ispod mramora.

Tada sam videla čoveka kako staje

Ali bio je još jedan trenutak koji ću pamtiti.

Neki čovek je prolazio pored grobnice.

Zaustavio se.

Samo na nekoliko sekundi.

Podigao je ruke u molitvi.

Tiho je stajao.

Zatim je obema rukama dotakao lice.

I nastavio da hoda.

Niko oko njega nije se zaustavio.

Niko nije ništa najavio.

Nije bilo ceremonije.

To je jednostavno bio deo života.

Za njega je ovo možda bilo potpuno uobičajeno.

Za mene je to bila još jedna istanbulska priča.

Jer grad ima izuzetan način da dozvoli da prošlost i sadašnjost postoje jedna pored druge.

Osoba može žuriti da stigne na trajekt u Eminonuu, a samo nekoliko metara dalje druga osoba može zastati pred vekovnom grobnicom, pomoliti se i zatražiti blagoslov.

Niobina istanbulska lekcija

Tog dana sam nešto shvatila.

Možda poseta osmanskoj grobnici nije samo pronalaženje imena jednog sultana.

Radi se o učenju kako Istanbul pamti.

Pogledajte mermer.

Pročitajte natpis.

Primetite isklesanu kapu.

Pogledajte veličinu i oblik groba.

Pitajte ko je tamo sahranjen.

Pitajte koliko je ta osoba bila stara.

Pitajte koji je bio njen položaj.

A zatim pogledajte oko sebe.

Jer dok čitate istoriju Osmanskog carstva, Istanbul i dalje živi oko vas.

Prolazi tramvaj.

Otvara se prodavnica.

Trajekt zatrubi.

Neko staje da se pomoli.

Neko drugi slika.

A grobnica ostaje tiho tamo gde je bila vekovima.

Možda je to najlepša lekcija od svih.

U Istanbulu istorija vas ne mora uvek pozivati u muzej.

Ponekad vas samo zamoli da na nekoliko sekundi prestanete da hodate.

I pogledate.

Niobina istanbulska beleška

Sledeći put kada prođete pored osmanskog nadgrobnog kamena, nemojte gledati samo ime.

Pogledajte kamen iznad njega.

Pogledajte pokrivalo za glavu.

Pogledajte natpis.

I zapitajte se:

Ko je ova osoba bila kada je Istanbul bio potpuno drugačiji grad?

Tada ćete možda razumeti zašto šetnja kroz Istanbul može delovati kao šetnja kroz živu istorijsku knjigu.