Niobin tihi trenutak unutar Svetog Irenija

Sveti Irena

Ponekad su najbolja otkrića ona koja ste skoro prošli pored.

To se meni desilo na putu do Arheološkog muzeja u Istanbulu.

Ušao sam u bašte Topkapi palate i krenuo ka muzeju kada sam primetio Svetu Irinu. Znao sam da je ovo važna bizantijska crkva i već sam znao da ima blisku vezu sa Hagijom Sofijom. Ali, nekako, gledati je kako stoji ispred mene bilo je drugačije od čitanja o njoj.

Tako da sam, prirodno, zastao.

Sveta Irena—Aja İrini—imala je fascinantnu istoriju. Za razliku od Hagije Sofije, nikada nije pretvorena u džamiju. Tokom vekova zgrada je korišćena za različite svrhe, uključujući kao skladišni i depoa prostor, a kasnije kao koncertna dvorana i muzej.

Postoji i priča povezana sa osmanskom dvorskom zajednicom koju sam našao posebno dirljivom: crkva je bila povezana sa željom sultana koji je želeo da njegova pravoslavna majka ima mesto gde može da dođe i moli se.

Istorija je odjednom postala veoma lična.

A onda sam ušao unutra…

Dana kada sam konačno ušao u Svetu Irinu sa jednim od svojih gostiju, bilo je iznenađujuće tiho. Nije bilo mnogo ljudi, što je iskustvo učinilo još posebnijim.

Pogledao sam nagore prema ogromnom enterijeru i primetio stubove i krstove iznad njih. Na trenutak sam pokušao da zamislim crkvu onakvom kakva je morala biti pre nekoliko vekova.

A onda sam video nešto što sigurno nisam očekivao.

Bina. I klavir.

Tog večeras će se održati koncert.

Tako da moje pravo stvarno sećanje na Svetu Irinu nije bila tišina.

Bila je muzika.

Pijanista je bio na probi i to je nekako učinilo da se drevna zgrada oseća živom. Bizantijski zidovi koji su svedočili vekovima istorije sada su slušali modernog pijanistu kako se priprema za večernji koncert.

Kakav čudan i lep susret vremena.

Šetao sam koliko god je posetiocima bilo dozvoljeno, polako obilazeći okolinu. Većina ljudi se činilo da staje i jednostavno zurí, možda radeći upravo ono što sam ja radio—pokušavajući da zamisle kako je ovo mesto izgledalo davno.

Crkva je nekad stajala u srcu bizantijskog sveta. Njeni sveštenici su bili povezani sa istim verskim svetom kao i oni iz Hagije Sofije. Generacije su se molile ovde, slušale propovedi ovde i gledale kako se istorija odvija oko ovih zidova.

A sada postoji klavir.

Volio sam tu kontrastnost.

Prošao sam pored Svete Irene mnogo puta nakon tog prvog poseta. I gotovo svaki put, zastajem.

Uzmem dubok dah.

I napravim još nekoliko fotografija.

Zato što zgrada nikada ne izgleda tačno isto.

A onda je usledilo jedno od mojih najlepših iznenađenja: video sam Svetu Irinu okruženu snegom.

To je bilo kada sam shvatio nešto o Istanbulu.

Možete posetiti isto mesto deset puta i i dalje nemati isto iskustvo.

Svetlost se menja.

Ljudi se menjaju.

Vreme se menja.

Vaše raspoloženje se menja.

Jednog dana unutra je pijanista na probi.

Drugog dana je tišina.

Drugog dana, sneg okružuje drevne kamenove.

I možda je zato što nikada ne verujem da priča o Istanbulu može biti zaista završena.

Sveta Irena me je to naučila.

Otišao sam tamo jer sam bio na putu ka drugom muzeju.

Umesto toga, pronašao sam bizantijsku crkvu, klavir, sećanje i na kraju zimsku fotografiju koja je celom mestu dala potpuno drugačiji osećaj.

Dakle, sledeći put kada hodate kroz bašte Topkapi palate na putu ka Arheološkom muzeju, nemojte žuriti. Pogledajte sa strane.

Možda ćete samo pronaći Svetu Irinu kako vas čeka.

I ko zna?

Možda će imati muziku koja se svira.