Osmanska pomorska akademija na Heybeliadi

Niobe otkriva vekovnu pomorsku školu koja i danas čuva Heybeliadu

Postoje trenuci kada šetate Istanbulom i odjednom shvatite da je zgrada ispred vas mnogo starija i mnogo važnija nego što ste zamislili.

To se meni desilo na Heybeliadi.

Gledao sam impozantne zgrade pomorske škole uz more kada sam otkrio nešto što me je nateralo da stanem.

1773.

1773!

To znači da je priča iza ove pomorske institucije počela pre više od 250 godina.

Pogledao sam ponovo zgrade i odjednom su mi delovale potpuno drugačije.

Više nisam samo gledao staro vojno kompleks.

Zamislio sam mlade pomorske kadete koji su nekada prolazili kroz ove prostore, pripremajući se za život na moru.

Pomorska škola rođena nakon pomorske katastrofe

Koreni ove institucije vode u Osmansko carstvo 18. veka.

Nakon osmanske pomorske katastrofe u Češmi 1770. godine, potreba za bolje obučenim pomorcima postala je sve jasnija. 1773. godine, za vreme vladavine sultana Mustafe III, osnovana je škola za pomorsko inženjerstvo u carskom brodogradilištu u Kasimpasi.

Bila je poznata kao Tersane Hendesehanesi, a kasnije se razvila u Muhendishane-i Bahrî-i Humayun, Carsku pomorsku školu za inženjerstvo.

Ideja je bila izuzetno moderna za svoje vreme.

Budućim pomorskim oficijerima trebalo je mnogo više od hrabrosti.

Trebala im je matematika.

Navigacija.

Kartografija.

Brodogradnja.

Inženjering.

I razumevanje sve složenije tehnologije evropskog pomorskog ratovanja.

Stoga je škola postala deo osmanskog napora da uvede vojsku i tehničko obrazovanje po evropskom modelu. Istorijska istraživanja opisuju vojne škole poput ove kao neke od najranijih institucija kroz koje je zapadnjačko obrazovanje ušlo u osmanski obrazovni sistem.

A onda je stigla Heybeliada

Škola nije uvek stajala tamo gde je vidimo danas.

Nakon raznih promena i selidbi, pomorska škola se trajno preselila na Heybeliadu oko 1851–1852. godine.

I ovde priča postaje posebno fascinantna.

Zamislite Heybeliadu sredinom 19. veka.

Nema modernih trajekata.

Nema turista koji lutaju ostrvom.

Nema pametnih telefona.

Umesto toga, bilo je more, jedrilice, pomorski oficiri, instruktori i mladi kadeti koji su se pripremali za sasvim drugačiji život.

Školski kompleks imao je učionice, smeštaj, bolnicu, apoteku, biblioteku i druge objekte. Istorijski izvori takođe beleže da je uveden engleski obrazovni sistem i da su neke časove držali engleski instruktori.

Samo more je bilo deo obrazovanja.

Na kraju krajeva, ovo nisu bili samo studenti koji su učili u učionici.

Pripremali su se za Osmansku mornaricu.

Možete li zamisliti kadete?

Ovo je pitanje koje nisam mogao prestati da si postavljám sebi.

Kako su izgledali?

Šta su nosili?

Kako su hodali?

Šta se dešavalo kada bi se probudili ujutru?

Zamišljam redove mladih kadeta u pažljivo raspoređenim uniformama.

Njihova odeća bi odražavala vojne reforme i promenljive evropske uticaje osmanskog perioda. Do kasnog 19. i ranog 20. veka, osmanske pomorske uniforme postale su sve prepoznatljivije kao moderne vojne uniforme, umesto tradicionalne odeće ranijih osmanskih perioda.

A onda zamišljam zvuk.

Komande.

Koraci.

Kretanje mladića koji se pripremaju za mornaricu.

Možda zvižduk instruktora.

Možda zvuk brodova koji se pripremaju dole.

I iznad svega –

Marmarsko more.

Naravno, ovde mašta mora ostati mašta. Tačna dnevna rutina, uniforme i ceremonije menjale su se tokom duge istorije škole, pa ne bismo trebali svaku zamišljenu scenu predstavljati kao istorijski dokumentovanu.

Ali fascinantni deo je to što sama institucija zaista kontinuirano evoluirala kako su se menjale pomorske tehnologije i vojno obrazovanje. Do 19. veka, nastavni planovi uključivali su sve specijalizovaniju pomorsku obuku, dok su kasnije reforme donele dodatne evropske uticaje.

Da li bi njihova obuka danas izgledala poznato?

Na neki način, verovatno da.

Na druge načine, razlika bi bila ogromna.

Pomorski kadet tada je i dalje trebao disciplinu, fizičku izdržljivost, tehnička znanja, navigaciju i timski rad.

Ali zamislite učenje navigacije pre GPS-a.

Zamislite proučavanje karata znajući da vaši proračuni mogu odrediti kuda će brod otići.

Zamislite učenje o parnim motorima u vreme kada je parna tehnologija transformisala pomorsko ratovanje.

I zamislite napuštanje učionice i odlazak direktno ka moru koje ste se obučavali da komandujete.

Škola je u 19. veku uvela četvorogodišnji akademski program, sa studentima koji su se specijalizovali za oblasti poput plovidbe, pomorskog inženjerstva i brodogradnje. Za praktičnu obuku dodeljen je i školski brod.

Ta kombinacija učionica + inženjering + navigacija + praktična pomorska obuka jedan je od najfascinantnijih aspekata njene istorije.

Od Osmanske mornarice do moderne Turske

Institucija je preživela ogromne političke i istorijske promene.

Osmansko carstvo je nestalo.

Republika Turska je osnovana.

Obrazovni sistem se promenio.

Pomorske snage su se promenile.

Ipak, duga tradicija obrazovanja ove institucije nastavljena je.

Škola je na kraju povezana sa Pomorskom visokom školom, dok je moderna Turska pomorska akademija konačno premeštena sa Heybeliade na svoj današnji kampus u Tuzli 1985. godine.

Dakle, kada danas stojite na Heybeliadi, gledate mesto povezano sa pomorskom obrazovnom tradicijom koja vuče koren od 1773. godine.

Više od dva i po veka.

To je izuzetna misao.

I možemo li ući unutra?

Ovo je bio malo razočaravajući deo mog otkrića.

Video sam istorijski kompleks pomorske škole...

ali nisam mogao ući u prostorije.

I možda je to deo onoga što ovaj mesto čini tako intrigantnim.

Spolja, zgrade vam pružaju samo pogled.

Prave priče ostaju iza zidova.

Stare učionice.

Dvorišta.

Prostori gde su generacije pomorskih studenata nekada učile.

Mesta gde su se održavale ceremonije i vojne rutine.

Danas posetioci ne bi trebalo da pretpostave da je pomorski kompleks slobodno dostupan. Istoriski školski tereni nisu običan muzej otvoren za neograničeno javno istraživanje.

I tako sam stajao spolja.

Gledajući unutra.

I zamišljajući.

Niobino pitanje

Zatekao sam se kako se pitam:

Da sam mogao da putujem nazad na Heybeliadu 1855. godine, šta bih video?

Da li bi kadeti marširali?

Da li bi pomorski oficir vikao komande?

Da li bi studenti učili navigaciju u učionici?

Da li bi ispod čekala jedrilica?

Da li bi ostrvo delovalo potpuno drugačije?

I možda najfascinantnije od svega:

Šta bi jedan od tih mladih kadeta pomislio ako bi odjednom mogao da vidi Heybeliadu danas?

Bicikle.

Kafiće.

Trajekte.

Posetioce koji prave fotografije.

I ljude poput mene kako stoje van njegove stare škole, pitajući se o njegovom životu.

Zgrada koja odbija da postane samo spomenik

Ovo je ono što volim kod Istanbula.

Možete proći pored zgrade misleći da je samo stara.

Onda otkrijete njen datum.

1773.

I odjednom zgrada postaje vrata u drugi svet.

Heybeliadska pomorska škola nije samo osmanska zgrada.

Ona predstavlja vekove promenljivog pomorskog obrazovanja, tehnologije, vojne discipline i života uz more.

I iako nisam mogao ući, mogao sam da stojim spolja i pustim mašti da uradi ostalo.

Niobino putovanje sa Travel Inn Turkey nastavlja se.

Ponekad su najfascinantnija mesta ona u koja ne možemo ući.

Ponekad su ona koja nas nateraju da stanemo...

**pogledamo...

i zapitamo se.**