UPOZNAJTE NIOBU

Neka putovanja počinju avionskom kartom.

Moje je počelo prijavom za Erasmus.

Došla sam u Tursku kao mlada Erasmus studentkinja, misleći da ću provesti nekoliko meseci učeći, upoznajući nove ljude i doživljavajući nešto drugačije.

Nisam ni slutila da ću se zaljubiti u jednu zemlju.

Ne samo u njene drevne gradove ili predivne pejzaže. Ne samo u Istanbul, Kapadokiju, Efes ili beskrajni spisak mesta koja sam označila na svojoj mapi.

Zaljubila sam se u nešto što je mnogo teže opisati.

Tursko gostoprimstvo.

Odselа sam kod jedne turske porodice i vrlo brzo otkrila da biti gost u turskom domu znači nešto posebno. Obrok nikada nije bio samo obrok. Šolja čaja retko je bila samo šolja čaja. Uvek je postojalo još jedno pitanje, još jedna priča, još jedno mesto koje je neko želeo da mi pokaže.

„Da li si bila tamo?“

„Moraš da posetiš ovo mesto.“

„Još nisi probala ovo?“

I, naravno, pitanje koje sam čula više puta nego što mogu da se setim:

„Gde ideš sutra?“

To pitanje je za mene postalo gotovo način života.

Jedna zemlja, stotine putovanja

Tokom svog Erasmus boravka, gotovo svaki dan bio je drugačiji.

Putovala sam avionom, vozom, autobusom, trajektom, automobilom, a ponekad i bilo kojim drugim prevoznim sredstvom koje bi me odvelo tamo gde sam želela da idem.

Otkrila sam da putovanje po Turskoj može biti avantura čak i pre dolaska na odredište.

Posećivala sam drevne gradove, arheološka nalazišta, sela, planine, obale i mesta za koja nikada ranije nisam čula.

Šetala sam kroz mesta u kojima su civilizacije živele pre više hiljada godina.

Stajala sam među rimskim ruševinama.

Posmatrala sam izlazak sunca iznad izvanrednih pejzaža.

Sedela sam za stolovima sa ljudima koje sam upoznala svega nekoliko sati ranije.

I, polako, moja mapa se prekrila malim oznakama.

Ali postojao je jedan problem.

Još uvek je bilo previše neoznačenih mesta.

Neke destinacije bile su zaokružene.

Pored nekih su stajale zvezdice.

Na nekima je velikim slovima bilo ispisano veoma ozbiljno „MORAŠ DA POSETIŠ“.

A neka jednostavno nije bilo moguće uklopiti u moj Erasmus raspored.

Na kraju su se moje studije završile.

Spakovala sam kofere i vratila se kući.

Ali dogodilo se nešto čudno.

Moj kofer se vratio kući.

Moje studije su se vratile kući.

Moj svakodnevni život se vratio kući.

Ali nekako je moj um ostao u Turskoj.

Turska nije završila sa mnom

Neko vreme pokušavala sam da nastavim normalno.

Završila sam studije. Pravila sam planove. Vratila sam se svojoj rutini.

Ali svaki put kada bih čula turski jezik, videla fotografiju Turske ili osetila miris koji bi me podsetio na tursku kuhinju, vraćala bih se tamo.

U taj porodični dom.

Na ta putovanja.

Na te razgovore.

Na mesta koja sam posetila.

I, što je najvažnije, na sva mesta koja još nisam posetila.

Tada sam nešto shvatila.

Možda moj odnos sa Turskom nije trebalo da se završi kada se završilo moje Erasmus iskustvo.

Možda je tek počinjao.

Zato sam, nakon završetka studija, odlučila da nastavim svoju dugu — i verovatno beskrajnu — ljubavnu priču sa ovom izvanrednom zemljom.

I tu počinje moja nova avantura.

Dakle... ko je Nioba?

Zdravo.

Ja sam Nioba.

Putnica sam, radoznala istraživačica, sakupljačica priča i, po svemu sudeći, osoba koja postavlja previše pitanja.

Zašto se ovo mesto nalazi ovde?

Ko je ovde živeo?

Zašto ovo selo ima takvo ime?

Šta su ljudi jeli?

Kako su putovali?

Šta se ovde dogodilo pre 2.000 godina?

Kakva je ovo čudna stena?

I možda najvažnije pitanje od svih:

„Gde možemo sledeće da idemo?“

Srećom, pronašla sam ljude kojima, čini se, ne smetaju moja beskrajna pitanja.

Travel Inn Turkey je pristao da mi se pridruži na ovom putovanju.

Oni će mi pomoći da istražim mesta koja sam ranije posetila, otkrijem ona koja sam propustila i pronađem destinacije za koje nikada nisam ni čula.

Zajedno ćemo putovati kroz poznata mesta Turske i njene skrivene kutke.

A priče neću čuvati samo za sebe.

Podeliću ih sa vama.

Moja prva destinacija nosi moje ime

Zaista je postojalo samo jedno mesto odakle sam mogla da počnem.

Mesto koje se zove Nioba.

Da.

U Turskoj zaista postoji mesto koje je dobilo ime po meni.

Pa... možda bi trebalo da kažem da sam ja dobila ime po njoj.

Dobro došli kod Niobine stene, u blizini Manise.

U podnožju planine Spil, s pogledom na pejzaž oko Manise, nalazi se prirodna stena poznata kao Niobe Kaya — Niobina stena — ili, poetičnije, Aglayan Kaya: Stena koja plače.

Pogledajte je iz pravog ugla i možete zamisliti obris ženskog lica.

A iza tog lica krije se jedna od najtužnijih priča drevne mitologije.

Žena iza stene

Prema drevnoj priči, Nioba je bila ćerka Tantala i povezivana je sa područjem planine Sipil, planine koju danas poznajemo kao Spil.

Postala je supruga Amfiona, kralja Tebe, i bila je slavljena zbog toga što je imala mnogo dece.

Ali Nioba je postala previše ponosna na svoju veliku porodicu.

Upoređivala je sebe sa Letom, majkom bogova Apolona i Artemide, koja je imala samo dvoje dece.

Nioba je verovala da je zbog tolikog broja dece nadmoćna.

To je bilo opasno hvalisanje.

Letina deca su se osvetila.

Apolon i Artemida ubili su Niobinu decu, a Nioba je ostala shrvana tugom.

Plakala je i tugovala sve dok je, prema legendi, Zevs nije pretvorio u kamen.

Ožalošćena majka postala je deo same planine.

I zato je stena na planini Spil postala poznata kao Nioba.

Drevna povezanost nije bila nešto izmišljeno za potrebe savremenog turizma. Priča o Niobi i steni na Sipilu već je bila deo drevne tradicije. Homer pominje Niobu u Ilijadi, dok su je kasniji pisci direktno povezali sa stenom u blizini drevne Magnezije, današnje Manise.

Da li stena zaista plače?

Pa...

To zavisi od toga koga pitate.

Oblik stene je prirodan, nastao erozijom, ali njen izgled je podstakao generacije ljudi da u njoj vide lice ožalošćene žene.

Tradicionalno su kapljice vode povezane sa stenom tumačene kao Niobine suze. Turski naziv Ağlayan Kaya, što znači „Stena koja plače“, čuva tu poetsku tradiciju.

Dok sam stajala tamo, nisam mogla a da se ne zapitam šta bi sama Nioba mislila.

Da li bi bila iznenađena što ljudi i hiljadama godina kasnije još uvek pričaju njenu priču?

Da li bi bila srećna što se njeno ime i dalje pamti?

Ili bi nas jednostavno zamolila da prestanemo da pričamo i da joj pružimo malo mira?

Pretpostavljam ovo poslednje.

Više od stene

Ono što me fascinira kod Niobine stene jeste to što ona nije samo geološka formacija.

Ona se nalazi na mestu susreta prirode, mitologije, istorije i sećanja.

Planina je stvarna.

Stena je stvarna.

Drevne priče su stvarni delovi ljudske kulture.

Ali osećanja u priči — ponos, ljubav, gubitak, tuga i sećanje — danas su podjednako snažna kao što su bila pre više hiljada godina.

To je nešto što sam oduvek volela u putovanjima po Turskoj.

Ne posećujete samo jedno mesto.

Otkrivate slojeve.

Pogledajte ispod savremenog grada i možda ćete pronaći osmansku priču.

Pogledajte ispod nje i možda ćete pronaći rimsku.

Zaronite dublje i odjednom stojite u pejzažu povezanom sa grčkom mitologijom, drevnim anadolskim kulturama ili civilizacijama koje su nestale mnogo pre nastanka našeg savremenog sveta.

A ponekad...

jednostavno pronađete stenu.

Stenu koja vas natera da zastanete.

Stenu zbog koje pogledate još jednom.

Stenu koja priča priču već hiljadama godina.

A ovo je tek početak

Dakle, to sam ja.

Nioba.

Imam mapu.

Još uvek je puna pribadača.

Neke označavaju mesta koja sam već posetila.

Mnoga su mesta koja još želim da otkrijem.

A verovatno postoje još stotine za koje još uvek ni ne znam.

U tome i jeste uzbuđenje.

Od sada ću vas voditi sa sobom.

Ponovo ćemo posetiti neka od mesta koja sam otkrila tokom svojih Erasmus godina.

Istražićemo destinacije do kojih nikada nisam uspela da stignem.

Tražićemo skrivena sela, drevne gradove, zaboravljene priče, lokalne tradicije, neobičnu hranu i izvanredne pejzaže.

I nastaviću da postavljam pitanja.

Mnogo pitanja.

Srećom, Travel Inn Turkey je spreman za njih.

Bar mi tako kažu.

Videćemo koliko će dugo njihovo strpljenje trajati.

Za sada je, međutim, moje prvo pitanje jednostavno:

Kuda Nioba sledeće treba da ide?

Mapa čeka.

A moja turska avantura tek je počela.