Guzelyurt, Kapadokija

Preživeli deo obrazovanja

U Kapadokiji postoje mesta gde putnik ne posmatra zgradu samo kao građevinu.

Postoje mesta gde se čini da kamen pamti.

U tišini ulica Guzelyurta, grada koji je istorijski poznat kao Gelveri i ranije povezan sa Karbala/Karvalijem, nalaze se ostaci izuzetnog poglavlja u istoriji Kapadokije: škola u kojima su generacije lokalne pravoslavne hrišćanske zajednice sticale obrazovanje.

Danas, ulazak u ove stare zgrade može izazvati osećaj koji je teško opisati. Za potomke ljudi koji su nekada živeli ovde, vrata nisu samo ulaz. Ona mogu biti veza sa bakama i dedama, roditeljima, učiteljima, detinjstvom i domovinom koju smo napustili.

Za današnjeg posetioca, to je poziv da zapamti da je Kapadokija bila i zemlja škola, knjiga, učitelja i dece.

Karvali – današnji Guzelyurt

Istorijsko naselje danas se zove Guzelyurt, u pokrajini Aksaraj.

Opština objašnjava da je naselje tokom rimskog i vizantijskog perioda bilo poznato kao Karbala, a kasnije kao Gelveri. Zvanično ime Guzelyrt usvojeno je 1965. godine.

Grad se nalazi na oko 35 kilometara od Aksaraja i i dalje je jedno od mesta gde se mogu doživeti karakteristična kapadokijska arhitektura uklesana u stenama, istorijske kuće, crkve i podzemni prostori.

Stari naziv se pojavljuje u nekoliko oblika u istorijskim izvorima — Karbala, Karvala, Karvali, Gelveri i drugi. Savremeni putnik stoga može sresti različita pravopisna oblike za isto istorijsko naselje.

Zajednica koja je verovala u obrazovanje

Obrazovanje je postalo sve važnije među pravoslavnim hrišćanskim zajednicama u Kapadokiji tokom devetnaestog veka.

U Gelveriju postojale su odvojene obrazovne ustanove za dečake i devojčice, zajedno sa vrtićem. Naučno istraživanje kapadokijskih obrazovnih zapisa beleži da je krajem devetnaestog veka Gelveri imao školu za dečake, školu za devojčice i vrtić, i da se moderni grčki jezik predavao od oko 1890. godine.

Ovo je posebno zanimljivo jer je lokalno stanovništvo imalo složeni jezički identitet.

Mnogi kapadokijski pravoslavni hrišćani govorili su turski u svakodnevnom životu, dok su za pisanje koristili grčko pismo. U istorijskoj literaturi ih često opisuju kao Karamanli ili Karamanlide.

Škola je stoga bila više od mesta gde su deca učila da čitaju.

Bilo je mesto gde su se čuvali jezik, vera, istorija i identitet zajednice.

Grčka dečja škola – Gelveri Erkek Rum Mektebi

Jedna od najvažnijih preostalih obrazovnih zgrada poznata je na turskom kao:

Gelveri Erkek Rum Mektebi

— Grčka pravoslavna dečja škola u Gelveriju.

Prema publikaciji o kulturi i istoriji Aksaraja Aksaray'in Hafizasi, donji deo škole završen je 1870. godine, dok je gornji sprat završen 1891. godine.

Drugi istorijski materijali zabeležili su zgradu kao Gelveri Erkek Rum Mektebi, dok nedavna istorijska publikacija o Karvaliju navodi otvaranje gradske dečje škole 1891. godine.

Zamislite ulaz pre više od jednog veka.

Deca koja stižu ujutru.

Učitelji koji pripremaju časove.

Knjige koje se nose kroz ulaz.

Glasovi koji ispunjavaju učionice.

Za ljude te zajednice ovo nije bio arheološki spomenik.

Bila je to jednostavno njihova škola.

Devojačka škola – Gelveri Kiz Mektebi

Obrazovanje devojčica takođe je bilo važan deo razvoja zajednice.

Gelveri Kiz Mektebi, odnosno Grčka devojačka škola u Gelveriju, izgrađena je tokom 1910-ih godina, prema publikaciji o kulturi i istoriji Aksaraja.

Drugi istorijski izvori identifikuju devojačku školu u Gelveriju i raspravljaju o širem razvoju obrazovanja devojčica među osmanskim grčkim zajednicama.

Škola je predstavljala nešto važno za svoje vreme:

obrazovanje nije bilo namenjeno samo dečacima.

Devojčicama je takođe omogućen pristup organizovanom školovanju, znanju i kulturnom obrazovanju.

To ove zgrade čini posebno značajnim danas.

One nisu samo primeri stare arhitekture.

One predstavljaju težnje roditelja koji su želeli da njihova deca dobiju obrazovanje.

Šta su deca učila?

Obrazovni programi grčkih škola u Kapadokiji mogli su biti iznenađujuće široki.

Zavisno od ustanove i perioda, predmeti su uključivali grčki jezik i književnost, antički grčki, matematiku, istoriju, religiju, geografiju, nauku i praktične predmete.

Širi razvoj obrazovanja pravoslavnih zajednica u Kapadokiji tokom devetnaestog veka pokazuje povećane napore da se uspostave organizovane škole, učitelji i obrazovna udruženja.

Obrazovanje je bilo blisko povezano sa opstankom zajednice.

Škola je značila da naredna generacija može naslediti više od kuća i zemlje.

Mogli su naslediti jezik, priče, veru, znanje i sećanja.

Šta se desilo nakon 1924.?

Istorija ovih škola ne može se odvojiti od jedne od najvećih transformacija u istoriji Kapadokije.

Do populacione razmene, Guzelyurt/Gelveri bio je dom i hrišćanskoj i muslimanskoj zajednici.

Opština Guzelyurt beleži da je do populacione razmene došlo 1924. godine, kada je pravoslavno hrišćansko stanovništvo ovog područja otišlo u Grčku. Mnogi su naseljeni u Nea Karvaliju, blizu Kavale, gde je osnovana nova zajednica.

Stara zajednica je stoga nestala iz grada u relativno kratkom istorijskom periodu.

Škole su izgubile svoj originalni cilj.

Ali zgrade su ostale.

I zato njihovi ulazi danas mogu delovati tako snažno.

Čemu danas služi Dečja škola?

Jedan od najzanimljivijih aspekata ove priče je to što stara Gelveri Erkek Rum Mektebi nije jednostavno nestala.

Prema Aksaray'in Hafizasi, bivša grčka dečja škola danas se koristi kao hotel.

Ovo daje zgradama izuzetno drugo životno razdoblje.

Zgrada koja je nekada pozivala decu na časove sada može pozivati putnike.

Funkcija se potpuno promenila.

Smisao nije.

Zidovi su prešli od obrazovanja ka gostoprimstvu, ali i dalje nose sećanje na ljude koji su ih gradili i koristili.

A šta sa Devojačkom školom?

Bivša devojačka škola pripada istoj priči, iako njeno današnje korišćenje i dostupnost treba proveriti lokalno pre nego što se predstavi posetiocima kao otvoreno turističko mesto.

Istorijska zgrada može fizički preživeti, dok su njena originalna funkcija, vlasništvo i dostupnost možda promenjene.

Sada je to preživeli deo obrazovne istorije starog Gelverija.

Grad koji i dalje živi

Guzelyurt danas nije muzej na otvorenom.

Ljudi žive ovde.

Porodice imaju domove, poslove i svakodnevne rutine. Turizam je postao važan deo lokalne ekonomije, dok tradicionalne zanate i lokalnu kulturu i dalje čine deo identiteta grada.

Lokalna vlast je takođe podržala obnovu gelverske keramike i tradicionalnog rada sa zemljom, starog zanata koji je opao nakon sredine dvadesetog veka.

Šetnja starim ulicama stoga putniku pruža dva iskustva odjednom:

Guzelyurt danas i Gelveri juče.

To ono što čini ovaj grad posebnim.

Stanovništvo starog Gelverija

Istorijski demografski zapisi nam daju uvid u veličinu zajednice.

Studija o Akarskoj devojačkoj školi beleži da je 1913. godine Gelveri imao 621 domaćinstvo i 3.129 grčkih stanovnika.

Ovo je važna cifra jer nas podseća da ne govorimo o malom naselju sa samo nekoliko porodica.

Ovde je postojala značajna zajednica.

Bile su tu kuće.

Poslovi.

Crkve.

Udruženja.

Škole.

Učitelji.

Deca.

I društveni svet koji je uglavnom nestao iz fizičkog pejzaža.

Stajanje na ulazu u školu

Možda je najdirljiviji deo posete ovim zgradama upravo ulaz.

Zamislite bivšeg učenika kako ponovo stoji ovde nakon decenija.

Možda je otišao kao dete.

Možda su njegovi roditelji otišli.

Možda su se njegovi baka i deda rodili u Gelveriju.

Vrata mogu izgledati obično.

Ali za nekoga čija je porodica iz ovog grada, ona mogu predstavljati ceo izgubljeni svet.

Zato istorijske škole zaslužuju drugačiji oblik poštovanja od posetilaca.

Ne bi trebalo da se tretiraju samo kao fotogenične pozadine.

To su mesta gde su prethodne generacije učile, sanjale i pripremale se za život.

I kada danas uđemo u njih, trebamo zapamtiti da hodamo kroz nečije detinjstvo.

Lekcija za narednu generaciju

Postoji još jedan razlog da se ove zgrade očuvaju.

Mladi ljudi koji danas posete Kapadokiju mogu videti školu i shvatiti da istorija nije samo o carevima, crkvama i bitkama.

Istorija je i o deci.

Dečaku koji nosi knjigu.

Devojčici koja ulazi u učionicu.

Učitelju koji piše na tabli.

Porodici koja štedi novac da bi dete moglo dobiti obrazovanje.

Ovo su univerzalne priče.

Imena i jezici su se možda promenili.

Ljudi su otišli.

Ali težnja ostaje poznata.

Svaka generacija želi da naredna generacija ima bolju budućnost.

To je možda najlepša poruka koju nam ove stare školske zgrade mogu dati.

Niobe otkriva školu

Kada je Niobe stigla u Guzelyurt, očekivala je da će je Kapadokija iznenaditi stenskim crkvama, podzemnim gradovima i izvanrednim pejzažima.

Nije očekivala da će je vratiti školska vrata.

Stajala je tiho ispred stare zgrade.

Na trenutak je zamislila ulicu pre više od sto godina.

Deca koja trče kroz ulaz.

Učitelji koji ih vraćaju.

Knjige ispod ruku.

Roditelji koji čekaju napolju.

Zatim je pogledala isto vrata danas.

Tišina.

Kamen.

Druga Turska.

Druga generacija.

Ali ista zgrada.

Niobe je dodirnula stari kamen i pomislila:

„Možda je ovo ono što istorija zaista jeste. Ne nešto iza stakla, već nešto što tiho čeka da ga primetimo."

Kada putujemo kroz Kapadokiju, ne bi trebalo samo da posetimo mesta koja su poznata. Treba da saslušamo i mesta koja pamte.

Za narednu generaciju ove škole mogu postati više od ostataka nestale zajednice.

Mogu postati lekcija o poštovanju.

Poštovanju prema obrazovanju.

Poštovanju prema različitim kulturama.

Poštovanju prema ljudima koji su živeli ovde pre nas.

I poštovanju prema odgovornosti očuvanja onoga što je ostalo.

Putujte sa Travel Inn Turkey

Za putnike zainteresovane za dublju istoriju Kapadokije, Guzelyurt se može kombinovati sa drugim istorijskim i pravoslavnim mestima u regionu.

Putovanje kroz Guzelyurt, Manastirsku dolinu, Crkvu Svetog Grigorija Bogoslova, stare gelverske kuće i istorijske škole nudi drugačiji ugao na Kapadokiju — onaj koji ide dalje od poznatih dolina i vila duhova.

Sa Travel Inn Turkey, putovanje može postati ne samo turistička tura, već putovanje kroz sećanja ljudi koji su nekada smatrali Kapadokiju svojim domom.

Jer ponekad su najvažnija mesta u Kapadokiji ona koja šapuću, a ne viču.