Niobe i mala Aja Sofija

Prateći tragove hrišćanstva

Danas je Niobe pratila još jedan trag hrišćanstva kroz Istanbul — i otkrila da se istorija ponekad ne gubi, već samo promeni odeću.

Moja lista hrišćanskih mesta u Istanbulu postaje opasno dugačka.

Svaki put kada pomislim da sam stigla do kraja, neka nova crkva, neki novi svetac ili neka vizantijska priča kao da šapuće: „Još nisi gotova."

Zato sam danas krenula u potragu za svecima Sergejem i Vahom.

Danas većina ljudi poznaje crkvu pod imenom Kučuk Ajaja Sofija — Mala Aja Sofija. Danas je to džamija, ali čim uđete unutra, odmah vas podseti da je ova zgrada živela više života.

I kakav je to život bio!

Crkva izdojine Justinijana

Crkva svetih Sergija i Vaha datira iz šestog veka, za vreme vladavine vizantijskog cara Justinijana I. Zgrada je završena oko 536. godine, iako naučnici i dalje raspravljaju o tačnom datumu i nameni.

Justinijan je, naravno, car iza velike Aje Sofije.

Ali pre nego što sam stigla do poznatog giganta pored mene, pronašla sam ovu manju, mnogo intimniju zgradu.

I odjednom sam razumela zašto se zove Mala Aja Sofija.

Poređenje nije samo u veličini. Zgrada ima izuzetno centralizovan dizajn, sa kupolom koja se uzdiže iznad osmougaone raspodele stubova. Njeni arhitekte su eksperimentisali sa oblicima koji bi uskoro usmerili vizantijsku arhitekturu u fascinantnim novim pravcima.

Delovalo je kao da sam ušla u laboratoriju vizantijske arhitekture.

Vrlo lepu laboratoriju.

Pogledaj gore, Niobe!

Najbolji savet koji mogu dati drugom radoznalom putniku je:

Ne idite samo unutra i gledajte oko sebe. Pogledajte gore.

U unutrašnjosti, nešto me je odmah privuklo — antički grčki natpis koji se proteže duž arhitektonskog ukrašavanja.

Natpis slavi cara Justinijana, carica Teodoru i svetog Sergija.

I evo ga.

Reči urezane u kamen pre više od hiljadu godina.

Stajala sam tamo i mislila koliko li je ljudi moralo da gleda te iste slove pre mene.

Carevi.

Sveštenici.

Verujući.

Putnici.

Ljudi koji su živeli i umirali u Carigradu.

A sada ja, Niobe, pokušavam da shvatim šta su oni želeli da kažu budućnosti.

Zašto Sergije i Vah?

Dva vojnika, dva mučenika

Sergije i Vah su se tradicionalno pamtili kao rimski vojnici koji su bili mučeni zbog svoje hrišćanske vere.

Prema predanju vezanom za Justinijana, ova dva sveca su imala posebno važnu vezu sa carem. Legenda kaže da su se pojavili u snu povezanom sa Justinijanovom sudbinom i pomogli da se dokaže njegova nevinost. Justinijan je kasnije postao car i počastio ih tako što je sagradio crkvu posvećenu njima.

Bilo da svaki detalj ove pripovedi pripada istoriji ili legendi, jedno je sigurno:

Justinijan je želeo da se ovi sveci pamte.

I sagradio je nešto izuzetno u njihovu čast.

A zatim se istorija ponovo promenila...

Danas nisam hodala kroz funkcionalnu vizantijsku crkvu.

Posetila sam džamiju.

Zgrada je pretvorena u džamiju tokom osmanskog perioda, a transformacija se generalno datira na kraj 15. ili početak 16. veka. Dodati su islamski elementi, uključujući mihrab i minbar, dok je vizantijska struktura zgrade ostala netaknuta.

I ovo je jedna od stvari koje volim u Istanbulu.

Zgrada ne pravi sebi da je postojao samo jedan poglavlje.

Hrišćanstvo je i dalje tu.

Islam je tu.

Vizantijsko carstvo je tu.

Osmansko carstvo je tu.

I moderni Istanbul je tu.

Svi zauzimaju isti prostor.

Svi ostavljajući nešto iza sebe.

Tragovi su svuda

Počela sam da shvatam da praćenje hrišćanstva kroz Istanbul nije samo poseta crkvama.

To je pažljivo gledanje.

Natpis.

Stub.

Preživeli arhitektonski detalj.

Stara crkva koja je danas džamija.

Monastir skriven iza moderne ulice.

Ime koje je preživelo čak i kada se zgrada promenila po funkciji.

Mala Aja Sofija me je ponovo podsetila na to.

Hrišćanska prošlost vam se često ne nudi ispred vas sa velikim znakom koji kaže:

„Evo me!"

Ponekad morate da pogledate iznad glave.

Ponekad morate da pročitate kamen.

Ponekad morate da pitate šta je zgrada bila pre nego što je postala ono što danas vidite.

I ponekad jednostavno morate da stanete tiho u sred nje i zamislite.

Moja lista postaje duža...

Dakle, danas sam došla da naučim o svecima Sergiju i Vahu.

Otišla sam sa još jednim pitanjem:

Koliko li je hrišćanskih tragova još uvek čekalo na mene u Istanbulu?

Odgovor, sudeći po mom beležnici, je:

POGOTOVO MNOGO.

Moja lista je duga.

Vrlo duga.

I imam osećaj da će Niobe pratiti te tragove još dosta vremena.

Krajem krajeva, Istanbul je imao skoro dve hiljade godina da prikupi priče.

A ja sam tek počela da ih tražim.

Sledeća destinacija?

E pa...

Moraćete da pratite Niobe da biste saznali.