Ниобино неочекивано откриће

Агија Еуфемија у Хиподрому Истанбула

Нека открића су планирана.

Друга се једноставно догоде.

А понекад су најзанимљивија места у Истанбулу она која никада нисте намеравали да пронађете.

То је било оно што ми се десило једног лепог дана док сам шетао око Хиподрома Цариграда.

Нисам тражио цркву.

Нисам пратио историјску мапу.

Чак ни нисам тражио још један византијски споменик.

Једноставно сам видео пријатеља како седи поред ограде и одлучио да приђем и поздравим га.

И тада сам приметио то.

Мала таблица.

Име.

Агија Еуфемија.

Зауставио сам се.

На тренутак, бука модерног Истанбула чинила се као да је нестала.

Стојао сам тамо читајући информације пажљиво, покушавајући да разумем шта се крије испод мојих ногу и око мене. До тог тренутка, пролазио сам кроз ово место без стварног запажања.

Колико ли је других људи урадило исто?

Сваког дана, локалци, посетиоци и туристи пролазе кроз Хиподром. Сликају древне споменике, ходају између опелиска, посећују Плаву џамију и Аја Софију и настављају своје путовање.

Али овде, готово тихо, налазио се још један поглавље Цариграда.

Поглавље које многи људи можда никада неће приметити.

Сео сам и замислио прошлост

Време је било лепо, па сам се задржао неко време на оближњој огради.

И одједном сам почео да себи постављам једноставно питање:

Шта је ово место било пре него што је постало археолошко налазиште окружено модерним Истанбулом?

Било је тешко замислити.

Данас људи пролазе носећи торбе са куповином, држећи камере, проверавајући телефоне и тражећи своју следећу дестинацију.

Али пре векова, овај део био је део Цариграда.

Хиподром је био један од великих јавних и церемонијалних простора византијске престонице. У близини су стајале палате, цркве и друге зграде повезане са царским светом.

А Агија Еуфемија имала је своју занимљиву причу.

Очуване структуре су првобитно биле део палатског комплекса и везују се за палату високог званичника Антиоха. Његова централна сала за пријеме касније је претворена у цркву посвећену Светој Еуфемији.

Изненада, мали археолошки остаци испред мене нису више изгледали мали.

Припадали су много већој причи.

Света Еуфемија ме је вратила у други Истанбул

И тада сам се сетио нечега.

Већ сам посетио другу цркву посвећену Светој Еуфемији.

Не овде.

На азијској страни Истанбула, у Кадиќоју.

Та успомена ми је одједном повезала два различита дела града.

Један светац.

Две стране Истанбула.

Два различита места.

И векови историје између њих.

Прича о Светој Еуфемији дубоко је повезана са Халкедоном, данашњим Кадиќојем. Њено оригинално светилиште било је тамо, а њен култ постао је нарочито важан после Халкедонског сабора 451. године. Касније, током седмог века, њене мошти су пренете у Цариград и смештене близу Хиподрома.

Поново сам погледао остатке.

Сада нисам само гледао камење.

Гледао сам везу између древне Халкедона и Цариграда.

Између азијске и европске стране данашњег Истанбула.

Између Истанбула који познајем данас и Цариграда који је постојао пре многих векова.

Црква скривена пред очима

Оно што ме је највише фасцинирало била је лакоћа којом се могло пропустити.

Нису постојале велика улазна врата која објављују:

„Овде стоји важна византијска црква."

Нису постојали огромни споменици који доминирају хоризонтом.

Само археолошки остаци, таблица, околне улице и људи који настављају свој дан.

Али ово место је некада имало огромну верску и историјску важност.

Црква је постала Црква Свете Еуфемије у Хиподрому, позната на грчком као Ἁγία Εὐφημία ἐν τῷ Ἱπποδρομίῳ.

Преживела је драматичне периоде византијске историје, укључујући иконоборачку контроверзу, каснију обнову и латинску окупацију Цариграда. Археолошка ископавања су на крају открила важне остатке цркве и фрагменте њене средњовековне фреско декорације.

Локалитет је археолошки поново откривен у двадесетом веку. Ископавања су почела након што су остаци и фреске идентификовани у том подручју, са даљим истраживањима 1940-их и 1950-их година.

А ја сам га открио једноставно зато што сам отишао да поздравим пријатеља.

Неочекивана открића су понекад најбоља

Осмехнуо сам се.

Ово је била врста открића које волим код Истанбула.

Можете планирати цео дан.

Можете припремити руту.

Можете означити сваки познати споменик на својој мапи.

А онда вам Истанбул изненада понуди нешто што нисте тражили.

Мала таблица.

Забрањено рушевине.

Древна црква.

Прича скривена иза модерне ограде.

Те поподне, Агија Еуфемија постала је још једно неочекивано поглавље у мом путовању кроз Истанбул.

Дошао сам једноставно да поздравим.

Уместо тога, нашао сам себе како седим поред Хиподрома, замисљајући царева, дворјане, вернике и ходочаснике који су некада ходали истим делом Цариграда.

И стално сам размишљао о људима који су пролазили поред мене.

Колико ли их је знало шта се овде налази?

Колико ли их је стало да прочитају таблицу?

Колико ли ће једноставно проћи мимо?

Можда је то оно што чини Истанбул тако изванредним.

Његова историја не стоји увек испред вас као величанствени споменик.

Понекад чека тихо.

Понекад морате приметити малу таблицу.

Понекад морате стати.

А понекад, као Ниоба, једноставно морате бити на правом месту у прави тренутак.

Још једно откриће. Још једна прича.

Када сам се коначно подигао и наставио своју шетњу, знао сам да ово није крај приче.

Био је почетак још једне.

Већ сам упознао Свету Еуфемију на азијској страни Истанбула.

Сада сам је неочекивано поново упознао поред древног Хиподрома.

Два места.

Две стране града.

Једна занимљива византијска прича.

И још једном, Истанбул ми је подсетио да најбоља открића нису увек она која планирамо.

Понекад...

град пронађе причу за нас.

А ова је постала још једна прича за Ниобу.